Од 166 анкетираних издавача на овогодишњем Сајму књига у Београду, само 12% је штампано на ћирилици. Поређења ради, један од највећих процената ћириличних књига у периоду од 145 година (1868-2013, Завод за проучавање културног развитка) у Загребу је био 19%. Дакле, празник књиге у Београду је очигледно и празник латинице, а треба подсетити да се у светској културној баштини све што је штампано латиницом аутоматски приписује хрватској културној баштини. Из овога се може закључити да Србија великодушно своју културну баштину поклања управо онима који прогоне ћирилицу (и не само њу) чекићима, пушкама и ножевима.
Ову анкету је спровео Србски културни центар „Ћирилица“ Београд током Сајма књига. Од 166 издавача, 89 њих исписују свој назив ћирилицом, а од осталих 77, 33 имају стране називе, иако су српски издавачи. Треба споменути да нису анкетирани страни издавачи, као и да постоји доста издавача разних црквених епархија који су сви ћирилични, тако да они повећавају просек ћириличних назива, иако релативно мало књига издају.
Такође, у великом проценту, 85,5% издавача одређује писмо на коме ће се штампати књига. Закључак је да су издавачи одлучујући и већински фактор који доприноси превласти латиничних књига над ћириличним у Србији.
Ово су неки подаци који су изнети на Једном сату о ћирилици, у коме су учествовали професор са Филолошког факултета др Александар Милановић, виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност др Драган Хамовић, иначе бивши посебни саветник министра културе који је недавно дао оставку на то место због двогодишњег неспровођења Предлога закона о коришћењу језика и писма у скупштинску процедуру, као и председник Србског културног центра „Ћирилица“ Београд, пуковник Милорад Ђошић.
О статусу ћирилице у Србији, у бившим југословенским републикама, као и о законима и пракси других земаља можете чути шта су говорили наши говорници у видео снимку.
У истраживању су нам помогли Дијана Лауш, Филип Тодоровић и Иван Крејовић и з братског удружења „Балканац“.
Покушао сам недавно да од „Службеног гласника“ добијем одговор зашто су књигу Сање Домазет „Градови“ штампали латиницом. Одоговор је био : због извоза у бивше републике СФРЈ. Оно што нисам после тога урадио, а копка ме: Да ли би ми одговорили на тражење, по Закону о слоободном приступу информацијама од јавног значаја, колико примерака те књиге су продали ван Србије…Елем, моје питање „Ћирилици“ је: Да ли сте ви покушали да добијете такве податке од издавача?
оно што смо ми добили као одговор од анкетираних издавача на питање : Ко одлучује о писму штампања, издавач или аутор, је да је 111 њих (66,9%) одговорило да одлкучују издавачи, 17 да одлучује аутор, 31 да одлучују оба фактора, а 6 да то диктира тржиште Један издавач није дао одговор на то питање. На снимку „Једног сата о ћирилици“ можете уочити и одговор на Ваше питање које је дао проф. др Александар Милановић: „Ако питате издаваче колико су то они књига продали на латиничним , околним подручјима које означавају као тржиште, немају одговор. Нико од њих нема податке о таквим тиражима“. Дакле, можемо закључити да је тржиште пре изговор него разлог.
О овој и сличним темама ћемо говорити и на предавањима у хотелу Радисон Блу 23. или 24. новембра. Објавићемо тачан термин на нашем сајту.
Весна Арсић
Весна Арсић
Издавачи ту „поштапалицу“ за изговор зашто српске књиег на српском језику штампају латинуицом. Знају они ад ће сваки Хрват, ако га занима српска књига, купити ту књигу на српском писму, јер они нису заборавили ћирилицу. Него, њих не уче држава и лингвисти наопако ад Хрвати треба да пишу свој језик српским писмом. На њих ниеј нико примењивао „богатство двоазбучја“ и они су двоазбучје и „равноправност писама“ у хрватскосршпском језику увек примењивали у правом значењу. Хрвати су исправно разумели да су равноправни само ако пишу свој језик својим писмом. А српски лингвисти и срспке власти су српски народ учили погрешно, па су тако само Срби обманути да је „равноправност писама“ и када своје, ћириличко писмо замениш латиничјким, туђим писмом. То значи да је српски народ обманут од својих политичара и лингвиста у време Југославиеј да еј за Србе „равноправна“ ћирилица и када је Срби замене, пас јее избаце из употребе. Дакле, све је до обмане нанете смишљено Србуима. Али, због неприемњивања уставне обавезе из Члана 10. Устава Србије, та наопака језичка политика из Југославије пренета је и она и данас траје у Србији.
Драгоцено је то истраживање које су активисти СКЦ „Ћирилиац“ спровели на Сајму књиаг. И добро су се сетили да то истраживање ураде на најбољем могућем „терену“ за књиге. Бољег „терена“ за књиге нису могли наћи другде него на Сајму књига. Честитам имшто су се ћириличари СКЦ „Ћирилиац“ сетили да то ураде на правом месту. А свега 12 одсто српских књигаа на српском писму према 88 процената у корист хрватског писма чист је доказ да је српски језик и српски народ и даље окупиран туђим писмом, што је трагично аз српску традицију, српску културу, српски идентитет и српску будућност.